На  Благовести, браћо и сестре, и драга децо, збива се најважнији догађај у историји света, можемо рећи важнији од стварања света, од оног првог стварања.

Данас је друго и коначно, есхатолошко, вечно стварање Божије. Данас Бог постаје Човек. Данас Творац постаје Своје Створење, да би Своје створење – човека, учинио Богом, Сином Божијим, братом Својим, сином Небескога Оца, у Духу Светоме, Животворноме Утешитељу. Зато је изабрана најчистија, најчеднија, најбоља од свих нас – Пресвета Дјева Марија. Богу посвећена од утробе мајке Своје,живот провела у Храму служећи Богу, и удостојила се, као крин усред трња, као најлепши цвет у калу ове земље, која је долина плача, да чује данас радосне вести: ‘Радуј се, Благодатна Господ је с Тобом!’ Радуј се, Облагодаћена! Радуј се, Обрадована! Радуј се, Пресрећна и Благословена, јер, ево, Господ је с Тобом, и онда – с родом људским. И на почетку је Господ био с нама, али у растојању, јер Адам је шетао у Рају и Адам је са Њим разговарао, али још није био Господ сједињен с нама у једно. Требало је да човек расте и узраста, да се тако усавршавајући се сједини с Богом, а он је окренуо путем ђавољег савета.

Ђаво је понудио човеку тобоже обожење: ‘Бићеш Бог ако поједеш тај плод од тог дрвета’. Лажно обећање, јер нема тога плода којим се може постати Бог. И што је још значајније: нема тога начина да се нешто узме, одвоји, отме од Бога, па да онда тако постанеш Бог. То је прва магија, тај ђаволов први покушај магијског „спасења“ човека, – то је ђаво предложио. ‘Лажа и отац лажи’ (Јн 8, 44) – лажно је обожење предложио, кажу Светитељи. Али, је то човека заголицало.

А зашто га је заголицало, зашто је, наиван и још неискусан, повео се за тим предлогом? Зато што је човек и створен да постане једнак Богу, али једнак у љубави, у сарадњи, у загрљају вечне љубави и радости, вечне благодати са Богом, а не у отмици. Није Бог завидио човеку што ће постати раван Њему; за то га је и створио. Него је ђаво завидљивац дошао као шаптач, опадач, клеветник (дијаволос на грчком и значи: клеветник) и почео да му представља Бога као завидљивога, сујетнога. Као што су многи овога света, и владари и многи други, који су се наметали за спаситеља, били лажни спаситељи овога света и човека. Али, то је човека заголицало, јер га је такнуло у оно за шта је био створен. Лажни пут је, међутим, човек изабрао, а грех и зло јесте само обмана и превара – лажни пут.

У сваком греху, у свакој лажи има нека мала црта или делић истине или добра, али је то злоупотребљено и употребљено на зло. Јер, нема апсолутнога зла, нема апсолутнога греха. Све је добро штоје Бог створио, али човек то добро злоупотребљава, а још пре њега ђаво; као нека болест, као рак који употребљава органски раст ћелија па их окреће против самих ћелија, или неке друге болести. Такво је зло и грех. Ђаво је навео човека и он изгуби то од Бога обећано, и у њега заложено вечно спасење, вечно обожење, вечно усиновљењеБогу, богосиновство и богоизједначење у љубави.

И долази, после низ вековаи миленијума, Син Божији на данашњи дан! Данас Гаврил благовесник благовести Пресветој Богородици ту радост: да је Син Божији одлучио да постане Син Човечији, Бог да постане човек, да би човека учинио Богом и сином Божијим. И трепти Гаврил, Арханђео Првоврховни крај Престола Божијега, како да принесе ту вест Светој Дјеви Марији. Трепти и Пресвета Богомајка, Девојка чедна, која се заветовала Богу у трајном девичанству, и Бог је испоштовао Њен завет, па је остала Вечна Дјева. Али, и Она се чуди: ‘Како ће то бити да ја родим Сина Божијега, Спаситеља?’ – ‘Дух Свети доћи ће на тебе, и сила Вишњега осениће те’, вели Њој Арханђео. И Она онда, Чиста, честита душа, одмах изговара: ‘Ево слушкиње Господње – нека ми буде по речи твојој!’

То је данашњи Празник, и то је догађај Благовести. И то је прослава овога Храма, и Слава вас и свих нас, браћо и сестре и драга децо. Зато што Син Божији постаде Човек, постаде Богочовек. Како вели наш дивни песник Алекса Шантић у оној познатој песми: ‘Ми знамо судбу… Ми пут свој знамо – пут Богочовека’.

Наша је вера у Богочовека, наша је вера у Свету Тројицу, и зато се крстимо са три прста, и благосиљамо са три свеће. То је знак Свете Тројице, видљиви, светлосни, живи знак, и њиме благосиља сваки Епископ свој народ, а њиме и сваки хришћанин благосиља себе са три прста. Али један од Свете Тројице, Син Божији, постао је Човек и остао Бог, и Он је вечни Богочовек, и то су ове две свеће које приказују да је Он истовремено и Бог и Човек; и то су ова два прста која састављена држимо заједно. Овом руком, којом се благосиљамо у име Оца и Сина и Светога Духа, ми показујемо веру нашу, и ево свеће – то је чиме вас Владика благосиља.

Син Божији постаде данас Син Дјевин. И зато Гаврил благовести, а и ми са њим: ‘Радуј се, Благодатна! Радуј се, Облагодаћена! Радуј се, Обрадована! Господ је с Тобом!’ И преко Тебе са нама, у свету и историји, и тако у Њему свет има спасење, јер има Спаситеља. То је вера наша, то је пут наш, то је будућност наша. Зато смо, понављам, и поред свих невоља и зала, нарочито ових последњих година, радосни и надоносни, пуни наде, јер је Господ са нама, и Мајка Божија је са нама.

Нека би овај Празник Благовести био благовест = блага и радосна вест спасења целоме свету, благовест сирочићима и сиротима, и сирочадима, и рањенима, и уцвељенима, и онеправдованима, и прогнанима, и избеглима, и свима који су жедни и гладни правде Божије и Царства Божијега, како вели Господ. А свако људско биће, браћо и сестре, жедно је правде Божије и Царства Божијега, али може да усмери своју жеђ на другу страну. Слободан је човек да ту жеђ покуша да утоли на неким другим изворима, да је загаси са неким другим средствима: неко знањем, неко богатством, неко отмицом, неко злочињењем. А да се никад не угаси та жеђ, доказ је онај десни разбојник крај Голготског крста Христова, који је био разбојник, али, кадје видео Господа како страда, препознао је у Њему Праведника и Спаситеља и није дао ономе разбојнику са леве стране, који је остао непокајан, да ружи Господа, него се Господу обратио молитвом: „Помени ме, Господе у Царству Твоме“! И онога часа је био у Рају: ‘Заиста ти кажем, данас ћеш бити са Мном у рају’.

Бог је зато дошао у свет да нас спасе; и нема тога греха, или тога пакла,од кога нас Бог не може спасити. Само да помогнемо себи, и немојмо очекивати од других; као што и дете ако не једе, ако се не креће, ако не учи, ако не плива, ако се не моли, неће моћи нико други да то уместо њега ради“ (ЕПИСКОП АТАНАСИЈЕ ЈЕВТИЋ).

„После Господа Исуса Христа најзначајније биће у овом свету је Пресвета Богородица, управо због тога што је родила Спаситеља света. Овај празник кога славимо данас, Благовести или Зачеће Господа нашег Исуса Христа, уздиже Пресвету Богородицу мимо свих створених људи, јер је управо она, својим подвигом и предавањем своје воље Божијој, суделовала у име рода људског у спасењу света.

Када је створио свет Господ је имао намеру да тај свет буде кроз једног човека сједињен са Богом личним приношењем и сједињењем од стране човека. Међутим, први човек Адам није хтео да прати Божији план о свету. У томе и јесте трагедија што је свет остао смртним, дакле онаквим какав је створен, изгубивши код првог човека Адама могућност да постане бесмртан. Но, оно што први човек Адам није учинио, учинила је Пресвета Богородица. Када је дошао Арханђео Гаврило да јој пренесе вољу Божију, односно вест Великог савета, како се каже у Светом Писму, она је на ту благу вест за све нас одговорила: ‘Ево слушкиње Господње. Нека ми буде по речи твојој’ (Лк 1, 38), дакле, управо супротно од онога што је Адам урадио када му је Бог заповедио да не једе од дрвета познања добра и зла. Уместо да каже: ‘Ево слуге Господњег, нека ми буде по речи твојој’, Адам је то прекршио и чинио по вољи својој.

Дакле, Бог је замислио да се кроз човека свет спасе и да дође у заједницу с Њим. Другачије заправо и није могло бити, јер је човек једини могао да буде посредник између света и Бога, с обзиром да је носилац тога света по своме створењу тиме што је сам створен од створене природе, те је носи у личности својој најприсније сједињен са њом.

То, дакле, није могао да учини нико други, никакво друго створено биће, па чак ни анђели, јер они немају створену природу у себи, већ само човек. Управо је стога наша захвалност Богородици велика, јер је она, у ствари, као човек принела природу своју и нашу, дала да се она сједини са Господом Христом у личности другог лица Свете Тројице, и да се у томе збуде и спасење тј. вечни живот за читаву творевину. И Господ Христос је сада тај нови Адам, Христос – и Бог и човек, у коме је сва творевина нашла спасење. Мимо Њега не можемо ни ми нити било ко од створених бића имати живот вечни, јер је живот вечни, драга браћо и сестре, плод сједињења са Богом. А то се збило само овде у Христу зато јер је Он потпуни Бог и потпуни човек. У Његовој личности сједињена је тварна и нетварна природа. Зато нема ниједног бића на небесима и под њима, на земљи, кроз које би могли да се спасемо осим преко Господа Христа.

Тако се ми заправо спашавамо учествујући у заједници са Христом, учествујући у Телу Христовом. То чинимо увек када суделујемо у Светој Литургији, зато јер је Господ Христос, после Свог вазнесења на небо, остао присутан овде међу нама управо кроз епископску службу кроз коју се пројављује у Светој Литургији. Свету Литургију зато не служи човек, него сам Господ Христос. Вазда је стога у нашој православној традицији Света Литургија била синоним и за Цркву и за Царство Небеско и за спасење, јер нигде на другом месту не можемо срести Господа осим овде и не можемо нигде доћи с Њим у личну заједницу осим овде на Светој Литургији. Зато је, драга браћо и сестре, толико важно да учествујемо на Светој Литургији и да будемо увек присутни овде са Господом. То наше присуство је, у ствари, предокус онога што ће доћи, онога што нам је Господ обећао да ће се збити онда када не буде више био присутан у икони кроз служитеља епископа, него када сам буде дошао у другом свом доласку и када Га будемо видели лицем к лицу. Тада ће се заправо десити и васкрсење свих и обожење читаве творевине, дакле, свих оних који су имали заједницу са Њим. А све дотле кроз Свету Литургију учествујемо у том будућем веку“.