Историјат

Смедерево кроз векове

Смедерево припада оним градовима чија се историја не може разумети искључиво кроз политичку или војну прошлост. Његов историјски идентитет обликован је на простору сусрета различитих цивилизацијских, културних и духовних токова, на месту где су се вековима укрштали путеви Балкана, Подунавља и средишње Европе. Његов положај на Дунаву, у непосредној близини древних комуникационих праваца, одредио је његову улогу у историји као стратешког, привредног, политичког и духовног средишта. Први помен Смедерева под овим именом везује се за повељу византијског цара Василија II из 1019. године, у којој се, у оквиру организације Охридске архиепископије, помиње Браничевска епископија.

У српским средњовековним изворима Смедерево се помиње и у повељи кнеза Лазара из 1381. године, којом се потврђују дарови манастиру Раваници и у којој се наводе поседи у Смедереву. Археолошки и историјски слојеви сведоче, међутим, о знатно дубљој старини овог простора. Подручје Смедерева и његове околине било је насељено још у праисторијским епохама, док у античком периоду улази у шири простор римског лимеса на Дунаву. Положај на једном од најважнијих европских речних токова и у близини траса које су повезивале Балкан са средишњим областима Римског царства условио је континуитет насељавања и изузетан стратешки значај овог подручја.

Престоница српске Деспотовине

Посебну прекретницу у историји Смедерева представља почетак XV века, када деспот Ђурађ Бранковић, након губитка Београда, подиже нову престоницу српске државе на обали Дунава. Изградња Смедеревске тврђаве започета је 1428. године, а у наредним деценијама Смедерево постаје политичко, дипломатско, привредно и духовно средиште српске Деспотовине. Смедеревска тврђава, подигнута на ушћу Језаве у Дунав, један је од најзначајнијих споменика средњовековне фортификационе архитектуре на простору Србије и југоисточне Европе. Њена изградња представљала је сложен државни и цивилизацијски подухват, а сам град у оквиру утврђења постао је средиште дворског, црквеног и културног живота српске средњовековне државе.

У Смедереву су у овом периоду деловали двор, црквене установе, писари, преводиоци и уметници, док су град и његова околина били повезани са најзначајнијим духовним средиштима средњовековне Србије. Управо у том историјском и духовном контексту треба посматрати и један од најзначајнијих догађаја у историји града — пренос моштију светог апостола и еванђелисте Луке у Смедерево 1453. године. После пада Смедерева под османску власт 1459. године, град наставља да има значајну регионалну улогу као управно и привредно средиште.

Током XVI и XVII века развија се као оријентална варош, док током аустро-турских ратова крајем XVII и почетком XVIII века више пута прелази из једне власти у другу, што је оставило дубоке последице на његов демографски, урбани и привредни развој.

У обновљеној српској држави

У обновљеној српској држави Смедерево поново добија значајно место. Од 1805. до 1807. године било је седиште Правитељствујушчег совјета, једног од најважнијих органа обновљене српске државе, а током XIX века развија се као трговачки и занатски центар и значајно средиште Смедеревске нахије, односно округа. Током XIX и XX века Смедерево постепено израста у модеран град, задржавајући свој положај важног саобраћајног, привредног и културног средишта. Његов историјски идентитет, међутим, и даље у великој мери почива на средњовековном наслеђу, а нарочито на времену деспота Ђурђа Бранковића, када је Смедерево било престоница српске државе и место у којем су се на особит начин сусрели државна историја, православна духовност и култура.

Пренос моштију светог апостола и еванђелисте Луке у Смедерево

Један од најзначајнијих догађаја у историји средњовековног Смедерева јесте пренос моштију светог апостола и еванђелисте Луке у српску престоницу 1453. године. Овај догађај није имао искључиво реликвијарни или церемонијални карактер. У средњовековном хришћанском свету мошти светитеља представљале су видљиво сведочанство светости и присуства Цркве у историји. Њихово преношење било је истовремено богослужбени, духовни, династички и државни чин, у којем су се преплитали вера, црквено предање, владарска побожност и историјска свест једне хришћанске заједнице.

Управо у том контексту треба разумети одлуку деспота Ђурђа Бранковића да мошти светог Луке, једног од Дванаесторице апостола, еванђелисте, лекара и, према црквеном предању, првог хришћанског иконописца, буду пренете у Смедерево.

Свечани дочек светиње

Према историјским изворима, мошти су 1453. године пренете из Рогоса у Епиру у Смедерево. У изворној традицији и каснијој историографији овај догађај описује се као свечана процесија у којој су учествовали деспот Ђурађ Бранковић, чланови његове породице, свештенство и мноштво народа. Историјска сведочанства о преносу моштију сачувана су у више средњовековних рукописних извора, међу којима посебно место заузимају Париски и Београдски рукопис, као и Псалтир са последовањем. Ови извори сведоче о значају који је догађај имао за савременике и о свечаном карактеру дочека светитељевих моштију.

Описујући овај догађај, историчарка уметности др Даница Поповић истиче да је пренос моштију био осмишљен као велика јавна церемонија, изведена по унапред утврђеном литургијском и ритуалном поретку, у којој су учествовали различити слојеви друштва. Када су мошти светог Луке стигле у близину Смедерева, деспот Ђурађ Бранковић са својом породицом изашао је у сусрет светињи. Светитељеве мошти свечано су дочекане уз учешће свештенства и народа, са иконама, свећама, кадионицама и богослужбеним предметима. Овај догађај постао је један од најупечатљивијих тренутака духовне и историјске меморије средњовековног Смедерева.

Мошти су најпре биле положене у дворску цркву, где је током ноћи служено свечано бденије. Наредног дана настављена је свечана литијска поворка кроз град, након чега су мошти положене у новосаграђену Благовештењску цркву. У Смедереву су мошти светог Луке почивале до пада града под османску власт 1459. године. Са губитком престонице престаје и њихово вишегодишње боравиште у Смедереву. Ипак, њихово присуство у граду није остало само историјска успомена. Оно је постало део дубоког духовног и културног памћења Смедерева.

Свети Лука је кроз векове остао једна од најзначајнијих личности у духовном идентитету града, а сећање на његов боравак у српској престоници наставило је да живи у црквеном предању, историографији, уметности и народном памћењу.

Пренос моштију светог Луке у смедеревском црквеном живопису

Изузетно место у историјском памћењу Смедерева заузима представа Преноса моштију светог Луке у Смедерево, изведена у живопису Храма Светог великомученика Георгија у Смедереву током четврте деценије XX века. Храм Светог Георгија, подигнут 1854. године, добио је свој монументални живопис у периоду 1934–1936. године, када је посао осликавања поверен руском академском уметнику Андреји Васиљевичу Биценку. Посебну историјско-уметничку вредност представља композиција која приказује дочек моштију светог Луке. Њоме је један догађај из историје средњовековног Смедерева преведен у језик монументалне црквене уметности XX века и укључен у трајни визуелни идентитет града.

Композиција је заснована на историјском и књижевном предању о доласку моштију. У средишту се налази ковчег са светитељевим моштима, док су око њега представљени чланови владарске породице, свештенство и окупљени народ. У композицији се препознају деспот Ђурађ Бранковић, деспотица Јерина, њихови потомци и други учесници свечаног дочека. У позадини су представљени бедеми средњовековног Смедерева, чиме се сакрални догађај повезује са конкретним историјским простором. На тај начин живопис постаје својеврсни визуелни историјски извор: он не замењује писана сведочанства, али их тумачи и уводи у простор црквеног сећања.

Историја овде није представљена као пука прошлост, већ као део живог памћења заједнице.

Ова композиција има посебну вредност управо зато што показује како историјско памћење једног града може бити сачувано унутар црквене уметности.

Храм Светог апостола и еванђелисте Луке — савремено сведочанство историјског памћења

У континуитету овог вишевековног историјског и духовног наслеђа треба разумети и настанак Храма Светог апостола и еванђелисте Луке на Царини у Смедереву. Подизање новог храма посвећеног светом Луки није било само питање изградње још једног сакралног објекта. Његовим подизањем успостављена је свесна веза између савременог Смедерева и његове средњовековне духовне и историјске баштине. Свети Лука за Смедерево није само патрон једног храма. Његово име је дубоко повезано са једним од најзначајнијих периода историје града — временом када је Смедерево било престоница српске средњовековне државе и када су се у њему налазиле мошти једног од Христових апостола.

Због тога Храм Светог Луке има и изражен меморијални карактер. Он чува успомену на Смедерево као престоницу, на деспотску породицу Бранковића, на духовни и културни живот српске средњовековне државе и на историјски догађај преноса моштију светог апостола и еванђелисте Луке. У том смислу, храм представља место сусрета литургијског живота Цркве и историјске меморије града. Његова архитектура, посвете олтара, уграђени спомен-каменови и целокупна концепција храма осмишљени су тако да успоставе симболичку везу између Смедерева, српског средњовековног наслеђа и свеобухватног хришћанског предања.

Олтари и спомен-каменови

Материјализована карта хришћанског памћења

Главни олтар Храма посвећен је светом апостолу и еванђелисти Луки, чије су мошти у периоду од 1453. до 1459. године почивале у Смедереву. У темеље олтарског простора положен је камен који симболички повезује савремени храм са местом повезаним са последњим земаљским данима светог Луке у Беотији. На тај начин успостављена је духовна и историјска веза између Смедерева и ранохришћанског наслеђа. Посебан параклис у оквиру храма посвећен је светом Стефану Смедеревском, сину деспота Ђурђа Бранковића. Његова посвета представља директну везу са династијом Бранковића и историјом Смедерева као престонице српске Деспотовине.

У темеље параклиса уграђен је камен из Смедеревске тврђаве, чиме је материјално и симболички успостављена веза између храма и најзначајнијег средњовековног споменика града. Северни олтар посвећен је Пресветој Богородици Тројеручици, чиме се остварује духовна веза Смедерева са Светом Гором Атонском и манастиром Хиландаром. У темељ цркве положен је спомен-камен из Хиландара као знак те духовне повезаности. Јужни олтар посвећен је Христу Миротворцу, у знак сећања на велики јубилеј две хиљаде година од Христовог рођења и на свеопшту хришћанску поруку мира.

Са Светом Земљом храм је симболички повезан каменом из Витлејема, земљом из Јерусалима и водом из реке Јордан. Ови предмети немају значење пуке музејске меморабилије, већ у оквиру храмовне концепције сведоче о универзалности хришћанског предања и о духовној повезаности локалне Цркве са местима историје спасења. Тако храм у својој целини постаје својеврсна материјализована карта хришћанског памћења: Смедерево, Србија, Света Гора, Света Земља и апостолско предање сусрећу се у једном литургијском простору.

Изградња храма

Изградња Храма Светог апостола и еванђелисте Луке започета је 1999. године, на простору Царине у Смедереву, са намером да нови храм одговори на духовне и пастирске потребе верног народа и истовремено постане трајни носилац историјског памћења града. Храм је освештан 2016. године, чиме је његов простор у потпуности приведен литургијској намени и укључен у живот Цркве. Посебан допринос изградњи храма дао је др Ненад Јанићијевић, угледни лекар и добротвор, чији је отац био свештеник овога краја. Његова помоћ није била ограничена само на изградњу самог храма, већ је обухватила и подршку изради иконостаса.

Иконостас је изведен у мермеру, са мозаичким иконама, чиме је остварена складна целина сакралне архитектуре, камене пластике и црквеног сликарства. Изградња храма представља пример савременог ктиторства и задужбинарства, у којем се материјални допринос појединца преображава у трајну вредност намењену целокупној црквеној и друштвеној заједници.

Живи простор Цркве

Историја храма није историја само његове градње. Она је историја заједнице која га је подизала, приложника који су га помагали, свештенства које је у њему служило и верног народа који га је прихватио као свој духовни дом. Савремени Храм Светог апостола и еванђелисте Луке својим постојањем наставља вишевековну духовну историју Смедерева. Његова вредност не исцрпљује се у архитектонској форми. Он је пре свега литургијски простор — место Евхаристије, молитве, крштења, венчања, опела и свакодневног живота Цркве. Истовремено, он је и место памћења, сусрета, образовања и културе.

Управо у томе лежи његов особен значај: храм не представља музеј прошлости, већ живи простор у којем се прошлост, садашњост и будућност сусрећу у животу Цркве. Памћење на светог Луку и његов боравак у Смедереву није усмерено ка романтичном оживљавању прошлости, већ ка разумевању историје као простора одговорности. Светитељско предање Цркве подсећа да историја није само низ догађаја који су се догодили, већ простор у којем се човек сусреће са питањем смисла, слободе, вере и вечности. Храм Светог Луке представља важну тачку савременог духовног и културног живота Смедерева. Његова историјска мисија јесте да чува сећање на хришћанско наслеђе града, али и да га преноси будућим генерацијама као живо предање.

Парохијски дом у црквеној порти

У црквеној порти је 2011. године започета изградња административно-стамбеног објекта, чија је првобитна намена била обезбеђивање простора за рад свештенства и органа Црквене општине, као и за одржавање црквених, образовних и културних садржаја. Развојем потреба парохијске заједнице и ширењем делатности храма, овај простор добија шири значај и потенцијал да буде оформљен као духовно-културни центар посвећен очувању, проучавању и преношењу хришћанског, историјског и културног наслеђа Смедерева. Планирани садржаји обухватају просторе за рад свештенства, састанке црквених тела, предавања, изложбе, трибине, образовне програме, рад са децом и омладином, културне програме и друге облике делатности од значаја за Цркву и локалну заједницу.

На тај начин храм и његова порта треба да постану место на којем ће се историјско наслеђе Смедерева не само чувати већ и научно проучавати, тумачити и преносити будућим генерацијама.

Живопис храма — сведочанство вере и историје

Један од најважнијих преосталих задатака у довршењу Храма Светог апостола и еванђелисте Луке јесте завршетак његовог живописа. У православном богословском разумевању, живопис није декоративни елемент архитектуре. Он је визуелни израз литургијског и догматског живота Цркве. Храм кроз иконе и фреске постаје простор у којем се невидљива стварност Царства Божијег представља језиком видљиве лепоте. У случају Храма Светог Луке, завршетак живописа има и посебан историјски значај. Он треба да уобличи духовну и историјску целину храма, повезујући његову посвету светом апостолу Луци са наслеђем Смедерева, српске средњовековне државе, династије Бранковића и целокупног православног предања.

Завршетком живописа храм ће добити своју пуну богословско-уметничку целовитост и постати још снажније место сусрета литургијског живота, црквене уметности, историјског памћења и културе.

Нит која повезује прошлост и садашњост

Историја Смедерева и историја Храма Светог апостола и еванђелисте Луке не представљају две одвојене приче. Оне се сусрећу у истом духовном и историјском памћењу. Од средњовековне престонице деспота Ђурђа Бранковића, преко преноса моштију светог апостола и еванђелисте Луке 1453. године, до савременог храма на Царини, протеже се нит која повезује прошлост и садашњост града. Смедерево је кроз своју историју више пута губило и обнављало своје политичке и привредне функције, али је памћење о његовој хришћанској прошлости наставило да живи.

У том памћењу свети Лука заузима посебно место. Храм Светог апостола и еванђелисте Луке зато није само један од новијих сакралних објеката Смедерева. Он представља савремено сведочанство историјског континуитета једног града, његове Цркве и његовог народа. Он чува сећање на време када је Смедерево било престоница српске државе; на деспота Ђурђа Бранковића и његову породицу; на свештенство и народ који су дочекали светитељеве мошти; на Благовештењску цркву која је некада чувала ову светињу; и на векове у којима је сећање на светог Луку остало део духовног идентитета града.

Зато се завршетак Храма Светог Луке и његовог живописа не може разумети само као грађевински или уметнички подухват. То је чин очувања духовног и културног памћења, наставак традиције задужбинарства и прилога, али и обавеза савремене генерације да оно што је примила од својих предака сачува, унапреди и преда будућим нараштајима. У том смислу, Храм Светог апостола и еванђелисте Луке остаје живи знак историјског континуитета Смедерева — место у којем се сведочанство прошлости преображава у одговорност садашњости и наду будућности.

Уградимо себе у светињу — оставимо вечни траг у славу Божију.

План завршетка живописа →