Историја града Смедерева у коме се налази Црква светог апостола и еванђелисте Луке

Прво помињање Смедерева под овим називом забележено је у Повељи византијског цара Василија II из 1019. године, у делу који говори о Браничевској епархији Охридске епископије. Први писани помен о Смедереву налази се и у Повељи кнеза Лазара из 1381.године у којој се спомиње манастир Раваница и села и имања која поклања „ у Смедереву људини Богосаву с опћином и баштином“.

Град Смедерево се налази уз правац римске границе (Лимес) и Цариградског друма, што је током историје битно одређивало његов значај и улогу у историјским догађајима. Као такво, ово место има континуитет од праисторије, преко антике и средњег века до данашњих дана. О свим тим временима сведочи богато културно наслеђе смедеревског краја оличено у више локалитета распоређених у граду и око њега

Посебан значај Смедерево добија почетком петнаестог века, у доба деспота Ђурђа Бранковића, када постаје последња престоница српске средњевековне државе и седиште црквеног и привредног живота. Саграђена је Смедеревска тврђава, чији бедеми и данас стоје и сведоче о бурној прошлости града, али и значају Смедерева који већ тада премашује локалну и регионалну димензију. Смедерево постаје центар на размеђи цивилизација, где се преплићу утицаји истока и запада.

Тврђава је смештена на десној обали Дунава, на ушћу реке Језаве.Унутрашњи простор заузима 11ха, а шире окружење данас залази у урбане структуре.Грађена је по узору на Цариградску тврђаву, као фортификација за одбрану и представља једну од највећих тврђава у Европи.

Након пада у турске руке, Смедерево задржава шири регионални значај као седиште санџаката, све до 1521.године.Током шеснаестог и

седамнаестог века, развило се у већу оријенталну варош. Крајем седамнаестог века, за време аустро-турских ратова, варош је наизменично била у рукама зараћених страна, разарана је и привредно опала. У време аустријске власти овде је био центар дистрикта.

У обновљеној српској држави Смедерево игра значајну улогу, пре свега као седиште Совјета од 1805.-1807.године, али и као развијено градско насеље, трговачко седиште и главни град Смедеревске нахије.
Током читавог 19. и 20.века, некад у већој, некад у мањој мери, користећи своје потенцијале, имало је своје место у реду најразвијенијих градова Србије.

Пренос моштију Светог Луке у Смедерево

Пренос моштију Светог Луке представља највеличанственији догађај у средњовековној историји Смедерева. Пренос моштију из Епира у Грчкој, као и дочек ове реликвије у Смедереву један су од одних догађаја који су имали свој ехо у народној традицији и историји још много година након те 1453. године. Много векова потом, овај јединствени догађај са портретима владарске породице Бранковић биће насликан у градском храму Светог Георгија.

У години када су Турци освојили Цариград, а слобода српске средњовековне државе са престоницом у Смедереву постајала све неизвеснија, деспот Ђурађ Бранковић полаже наду и види спас у откупу и преносу у Смедерево чудотворних моштију светог Луке, апостола и јеванђелисте, првог иконописца и лекара. Средњовековни човек веровао је у чудотворну моћ светитељских моштију, не само исцелитељску, већ и у њихову моћ да сачувају државу и град. Због тога је ова знаменита реликвија откупљена од турског султана за тридесет хиљада златних дуката, стигла из Рогоса у Епиру у српску средњовековну престоницу у Смедереву, 12. јануара 1453. године. О преносу моштију светог Луке, др Даница Поповић у књизи Под окриљем светости, култ светих владара и реликвија у средњовековној Србији (Београд, 2006), у поглављу Мошти Светог Луке-српска епизода, пише: „По угледу на древне хришћанске обичаје, али и српску реликвијарну праксу, он је замишљен као величанствена церемонија, изведена уз учешће свих слојева друштва, по тачно утврђеним етапама и са свим предвиђеним појединостима.“ Овај изузетно важан догађај детаљно је описан у српској средњовековној књижевности, пре свега у Париском и Београдском рукопису, као и у Псалтиру са последовањем ( Музеј у Смедереву у својој сталној изложбеној поставци има неке од копија ових рукописа), а који су настали свакако до краја 1459. године.

На свом свечаном путовању до Смедерева, мошти светог Луке свуда су биле дочекиване и праћене са побожним осећањем становништва. Деспот Ђурађ Бранковић изашао је са породицом у сусрет светитељевим моштима, ван градских бедема, а када су били надомак граду, у сусрет им је кренуо окупљени народ са свећама у рукама. „По деспотовом наређењу, кивот с моштима преузели су свештеници, који су у свечаној поворци носили позлаћене свећњаке, кандила, иконе и рипиде. Приповедач сведочи о томе да се око ковчега с моштима створила таква гужва да је даље кретање било онемогућено, због чега је деспот био принуђен да постави чуваре који су крчили пут. Тек тада, и то једва, процесија је успела да уђе у град“- пише др Даница Поповић. Поред деспота Ђурђа Бранковића била је његова супруга Јерина, синови Гргур, Стефан и деспот Лазар са деспотицом Јеленом, као и кћер Мара. Мошти су преноћиле у дворској цркви у којој је током читаве ноћи служено свечано бденије, да би сутрадан, такође уз пратњу владара, чланова владарског дома и песму клира, пронете кроз Велики град уз песму „Стени града утврдет се и непоколебими пребудут“. Затим су мошти унете у новосазидану Благовештењску цркву и положене са десне стране двери. Мошти светог Луке чуване су у Смедереву до пада града и одношења реликвије 20. јуна 1459. године.

Управо један овакав значајан средњовековни историјски догађај добио је своје место у живопису храма светог Георгија у Смедереву 1934-36. године, што представља јединствену и упечатљиву појаву у српској црквеној уметности 20. века. Иако саграђена још 1854. године црква светог Георгија у Смедереву, услед многобројних историјских околности, дуго је чекала свог живописца. Коначно, велики и одговоран посао осликавања храма припао је руском академском уметнику Андреји Васиљевичу Биценку. Свакако је био пресудан утицај епископа браничевског Венијамина, владике Николаја Велимировића, као и председника Црквеног одбора овог храма Димитрија Љотића, да се на западном зиду наоса цркве тачно испод свода наслика композиција Преноса моштију светог Луке у Смедерево. И то управо онако како је овај догађај описан у српским средњовековним рукописима. У првом плану композиције доминира отворени ковчег са телом светитеља увијеним у бело платно. У присуству свештенства и највероватније митрополита који држи кадионицу, са леве стране ковчега, светом Луки клања се деспотица Јерина, са кћерком Маром и деспотицом Јеленом, док се са десне стране моштима светитеља клањају деспот Ђурађ и његови синови, деспот Лазар, као и Стефан и Гргур, који су одевени у белу народну ношњу са опанцима на ногама. У другом плану композиције су бедеми утврђеног града мада се не може прецизно закључити да ли се догађај одвија пред улазом у Велики или Мали град, односно двор деспота Ђурђа Бранковића. Читав догађај прати велики број окупљеног народа, са свештенством које носи рипиде, свеће и иконе. Изнад композиције у сегменту неба је свети Лука са свитком у десној руци. Тако је један средњовековни догађај добио своје оваплоћење у нововековној српској уметности, чувајући и у континуитету потврђујући важне и изузетне догађаје из историје нашег града. Поменимо и то да се портрет деспотове породице још налази на минијатурној ликовној представи на повељи издатој манастиру Есфигмен на Светој Гори, из 1429. године (копија Есфигменске повеље, значајно већих димензија може се видети у сталној поставци смедеревског музеја).
Још увек није прецизно одређено питање аутентичности моштију Светог Луке које се чувају у Италији и око којих се споре Падова и Венеција. Благовештењску цркву Турци су срушили одмах по освајању Смедерева и њеним каменом сазидали полигоналне куле барјактаре на угловима града. Ипак, свети Лука и данас представља заштитника града Смедерева, а свакако није случајно да је новосаграђени црквени храм на Царини посвећен управо овом светитељу, као ни што се смедеревски здравствени центар управо зове Свети Лука.
Мр Снежана Цветковић

Историја Цркве светог апостола и еванђелисте Луке

Смедерево је после стотину година добило нови храм. Свети Лука, чије име храм носи, био је последњи заштитник средњевековне српске државе, у време када је Смедерево била њена престоница.
Ова Црква у себи има и меморијални карактер подсећајући на историју Смедерева које је имало велику улогу у историји, било је престоница, седиште како културног тако и политичког живота. Падом Смедерева пала је и Србија, а мошти Светога Луке су овде боравиле, а имамо и неколико светитеља из благородне династије Бранковића.
Историју Смедерева у Цркви обележавају главни олтар посвећен светом апостолу и јеванђелисти Луки, чије су мошти биле у Смедереву у време деспота Ђурђа од 1453. – 1459. године.
Смедерево, у својој дугој историји није имало госта вишег ранга од Христовог апостола Луке. У темеље олтара уграђен је камен из манастира светог Луке код грчког града Тива, места где је свети Лука окончао свој овоземаљски живот.
Посебан параклис (капела) у самој цркви, који ће служити као крстионица, посвећен је светом Стефану Смедеревском, ослепљеном сину деспота Ђурђа. У темеље капеле уграђен је камен из смедеревске тврђаве коју је Ђурађ зидао са сином Стефаном, са целом својом породицом, са свим Србима, за спас од непријатеља.
Осам векова манастира Хиландара је јубилеј којим се Србија поноси пред светом. Јубиларно славље је започето 17. новембра 1997. а завршено око Васкрса 1999. године. С тим у вези, на духовне и културне споне Смедерева и Хиландара асоцира северни олтар посвећен Богородици Тројеручици. Симболичну везу материјализује спомен-камен из Хиландара положен у темељ цркве.
Два миленијума од рођења Господа Исуса Христа је јубилеј који је прославио цео свет. У свеправославни програм овог јубилеја, Смедерево се укључило посвећивањем јужног олтара Христу Миротворцу.
Духовне везе Свете Земље и Смедерева материјализују камен из Витлејема, Христовог родног места, положен у темељ цркве, затим грумен земље из светог града Јерусалима, места Христовог страдања и Васкрсења и вода из свештене реке Јордан у којој је Спаситељ крштен.
У црквеној порти 2011. године започета је и изградња административно –стамбене зграде која ће имати канцеларију за парохе и старешину цркве, салу са 50 седишта за седнице црквеног одбора и салу са 500 ресторанских седишта за предавања и друге црквене свечаности.
Највећи финансијски допринос у градњи нове Цркве дао је др Ненад Јанићијевић, угледни лекар из Америке, чији је почивши отац био свештеник овога краја, кога старији житељи памте као свештеника кога је народ волео, али и народног учитеља који је многе подучио не само да буду добри верници и добри Срби, већ и успешни пољопривредници и воћари. Др Ненад Јанићијевић је иначе један од највећих добротвора и хуманитараца које има српски народ још од Михајал Пупина. Др Јанићијевић је са великим задовољством помогао градњу цркве, а поред тога помогао је и израду иконостаса који је изрезбарен у мермеру, а прекрасне иконе су урађене као мозаик и представљају право ремек дело.
Импозантни сакрални објекат на Царини, Црква Светог Луке, почео је да се гради 1999. године, а освештан је 2016. године. У Цркви светог Луке остало је да се уради фасада и живопис. У самој порти остало је да се заврши изградња административно –стамбене зграде, ограда и озелењавање порте.