У својој беседи епископ Игнатије истакао је проблем другог и проблем различитости. На жалост, у Цркву „полако али сигурно“ уводимо индивидуализам – немамо трпљење за другог поред себе, нити за другачијост. Господ нас упућује на то да волимо и непријатеље своје, а ми измишљамо лажи о другоме, чак и кад није наш директни непријатељ, само да бисмо се одвојили од њега, јер нам смета зато што је други. На овај начин, у ствари, прикривамо своју мржњу према другом и према свему ономе што је другачије. Мржња и неприхватање другог и другачијег је плод првородног греха у нама. Човек је, као пало биће, најпре негирао Бога као другог, поставивши се за божанство, а затим, негирао је и све друге људе и све што је друго у односу на њега. Савремена цивилизација истиче тај проблем речима савременог философа: „Други је мој пакао!”. Други извор мог живота. Други нам је неопходан за постојање. На то нас упућује вера у Бога који је заједница личности Свете Тројице: Отац, Син и Свети Дух. Бог је један, али није сам, већ заједница личности. Треба се помирити са другим, али најпре са Богом – да бисмо се помирили с другим људима. Ступање у заједницу са Богом неминовно доноси ступање у заједницу са другим људима. На томе се темељи постојање Цркве. Наш подвиг у Цркви је да волите друге и да останете у Цркви, без обзира на то ако и у Цркви постоје грешници. Хришћански подвиг је да волите другог, полазећи од тога да сте и сами грешник и да сви уживамо милост Божију.
На крају Литургије епископ Игнатије позвао је сав народ на послужење-трпезу љубави коју су домаћини са љубављу припремили.